ЗАШТО ИСЛАМИСТИ НИСУ ОТЕЛИ НАШЕ ЛЕКАРЕ У ЛИБИЈИ
Либија, ових дана.
Наоружани џихадиста упада у локални дом здравља.
- Руке увис! Сви на под! Алах је велики!
Медицинска сестра за шалтером гледа га мртва хладна.
- Шта се дереш, бре! Предај књижицу и седи тамо у чекаоницу!
- Шта?! Ко си ти?
- Ја сам Радица, медицинска сестра из Србије на привременом раду у Сирти. И спусти ту пушку, не бојим ти се ја тога!
- Али...
- И одмакни се мало од шалтера, оћеш да се заразим од тебе! Што ти књижица није оверена?
- Овај...нисам стигао...Знате, рат је, одсеци главу ономе, одсеци главу овоме, не стиже се...
- Шта се то мене тиче! Књижица мора да буде оверена! Седи тамо и сачекај да те прозовем.
- Али не могу да чекам! Морам да видим лекара! Одмах!
- Не може! Доктор Павловић не прима сада.
- Али ја имам наређења! Ово је Исламска држава!
- Јел видиш бре да је пауза! Јеси ћорав! Па и ми имамо душу, мајку му!
- Добро, колико траје пауза?
- Пола сата, од 10 до 11.30.
- Па шта ја да радим?
- Шта се то мене сматра да ћеш ти радиш! Решавај укрштене речи, играј тетрис, а ако ти је досадно иди мало ратуј па се врати! Што се мене тиче најбоље би ти било да идеш код приватника, у гужви смо великој!
- Ви нисте нормални...
- Ја нисам нормална! Оћеш сад да ти затурим картон негде па Бог отац више да не може да га нађе! Уместо што се вртиш ту ко усран голуб боље ти је да скокнеш до неке продавнице и купиш двеста грама кафе и бомбоњеру.
- Што?
- Како, што? Ко те научио да код лекара идеш празних руку!
- Добро, добро, ево идем...
- И да те више нисам видела да ми долазиш с том пушком! Доста се Радица у Србији нагледала пушака и бомби, преко главе ми је тога!
