Americka autoindustrija - muscle cars

[Polux]

Teško je zamisliti bilo koju vrstu automobila koja je imala veći uticaj u određenom delu sveta od Američkih muscle cars. Biti za volanom muscle car je poseban osećaj. Njihove karakteristike su oroman V8 motor, manualni menjač, bučnost i neodobnost, ali onog momentra kada sednete za njihov volan shvatićete zašto ih ljudi vole. Muscle car su mnogo više od prevoznog sredstva. Kupci sigurno nebi platili $7.5 miliona za Hemi Cuda Convertible zato što želi da brzo pređe od mesta A do mesta B. Muscle cars predstavljaju imidz slobode. Upravo je sloboda jeftinog goriva i dugačih puteva kriva za njihov razvoj. Prvi pravi muscle car je 1964 Pontiac GTO, ali i pre njega su postojali mnogi automobili koji su zaslužni za njihov razvoj. Kao recimo 1950 Oldsmobile 88 coupe koji je sa V8 motorom razvijao 135 ks, a kasnije su sledeli 1955 Chrylser C300 sa 331 cid Hemi motorom i impresivnih 300 ks i 1963 Plymouth Savoy sa 426 cid Hemi motorom i 425 ks. Međutim, iako su igrali veliku ulogu u razvoju muscle cars, oni nisu smatrani za prave muscle cars jer jednostavno nisu imali imidz kao GTO. Za razvoj GTO je zaslužan John DeLorean jer je upravo on ubacio 389 cid motor sa 360 ks u maleni Tempest i dobio automobil koji je promenio imidz Američke auto industrije. U narednih desetak godina Detroit je nastavio u istom stilu sve dok kriza sa gorivom, visoke cene osiguravajućih kompanija i novi emision testovi nisu uništili muscle car eru. Kada je poslednji 1974 Pontiac Trans Am Super Duty napravljen, koji se smatra za poslednji ogirinalni muscle car, publika je, kao nekada, ostala sa ogromnim automobilima sa malo snage tipa Chevrolet Monte Carlo, Ford Thunderbird i Chrysler Cordoba. Preko noći sigurnost i luksuznost su postali glavna karakteristika Američkih automobila. Međutim, nije nije želeo automobil težak dve tone sa 145 ks i trebalo je proći više od deset godina da reč Performance se ponovo nađe u opisu Američkih automobila. Danas imamo moderne muscle cars sa istim imenima kao pre više od 40 godina kao što su Mustang, Corvette, GTO, Charger i Challenger. I dok su današnji muscle cars možda i bolji od klasičnih, ipak nešto u njima nedostaje, a to ćete saznati tokom sedam delova priče o Američkim muscle cars.



1. deo:

Situaciju u Americi posle Drugog svetskog rata je bila poprilično mirna u poređenju sa današnjim vremenima. To se posebno odnosi na automobilsku industriju gde su automobili bili veliki, dosadni i definitivno spori. Jedna od opcija za ljude koji su želeli brzinu je bila hot rod. Pošto moćni motori još uvek nisu izašli posle Drugog svetskog rata, izbor je padao na Fordov V8 ili Chevroletov I6. Prva stvar u izgranji hot rod je uzimanje starijeg modela skidanje težine, sve što je suvišno je moralo otići. Zatim bi motor bio minimalno modifikovan sa delovima kao što su intake i novi auspuh. Rezultat je bio lagani automobil koji bi dominirao na stazama. Do 1951. godine popularnost hot rod automobila je toliko porasla da je osnovan i National Hot Rod Association (NHRA) koji je počeo sa organizacijom trka u celoj Americi. Pored hot rod automobila, još nešto je igralo veliku ulogu u razvijanju muscle cars, a to je Hot Rod magazin koji je postao Biblija za svakoga ko je zainteresovan za brze automobile. Hot Rod magazin je osnovan 1947. godine kada su Robert E. Petersen i Bob Lindsay za $200 napravili 10,000 kopija i prodavali ih na lokalnim trkama. Međutim, nisi svi bili zadovoljni. American Automobile Association (AAA) je smatrao Hot Rod magazin za kriminalne, a kada je magazin postao sponzor na Indianapolis 500 trci, čak su i pokušali da izbrišu Hot Rod logo. Na žalost AAA, ljudi su voleli Hot Rod magazin jer su po prvi put mogli da vide rezultate trka bez da uživo gledaju trke, a kasnije su usledeli i ostali magazini kao što su Car and Driver, CarCraft i Motor Trend. Detroit nije odmah reagovao, ali je sa vremenom počeo da proizvodi automobile koji su bili lakši i brži. Iako je Ford bio jedini koji je proizvodio jače V8 motore posle Drugog svetskog rata, Chrysler je ipak najzaslužniji za razvoj moćnih automobila. Chrylser je prednostavio novi 331 cid V8 motor 1951. godine za najbolje modele kao što su Saratoga, New Yorker, Imperial i Crown Imperial. Navedeni motor je razvijao 180 ks što je za bilo za 20 ks više od najbližeg konkurenta, Cadillaca V8. Samo četiri godine kasnije zahvaljujući inžinjeru Virgil Exner Chrysler je predstavio navedeni motor u Hemi verziji u čuvenom C300 motoru. Hemi verzija je imala 300 ks, ali je Chrysler promašio glavnu ideju o muscle cars – jeftina cena. Naime, C300 je koštao $4,110 i samo bogatiji ljudi su bili u stanju da ga kupe. I dok se Chrylser kocentrisao na veliki coupe, Ford je odlučio da se kocentriše na mali roadster, Thunderbird. Dizajner Frank Hershey i njegov tim su želeli da naprave konkurenta Chevrolet Corvette. Corvette je predstavljen 1953. godine tako da je Ford imao jednu godinu da vidi reakciju kupaca pre nego što počne sa razvojom Thunderbirda. Američki kupci su se razlikovali od Evropskih kupaca jer su bili spremni da žrtvuju stabilnost za luksuznost. Iako je Thunderbird u sebi imao Evropskog stila, kupci su dobivali najveći nivo luksuznosti. Thunderbird se pokazao daleko bolji od Corvette i prve godine Ford je prodao 16,155 primeraka dok je Chevrolet prodao jedva 700 primeraka. Jedan od razloga za uspeh leži u motoru. Dok je Chevrolet nudio samo I6 motore za Corvette, Ford je od samog starta ponudio 292 cid V8 motor sa 193 ks da bi kasnije predstavljen i 312 cid V8 sa 260 ks. Za kupce koji su želeli još više 1957. godine se pojavila i supercharged verzija sa 300 ks. Međutim, koliko god Thunderbird sa dvoje sedišta bio popularan Ford je znao da će verzija sa četvoro vrata biti još veći uspeh tako da je za 1958. godinu predstavio novi model sa četvoro vrata i to je rezultiralo sa povećanjem prodaje od čak 16,000 primeraka. Chevrolet je ipak imao najviše uspeha sa mlađim kupcima. Iako je izašao sa V8 motorima tek 1954. godine i iako je imao samo 162 ks, Chevroletov V8 je bio jako jednostavan za modifikovanje i poprilično jeftin u poređenju sa Chryslerovim Hemijem. Iako je Chevrolet odbijao da učestvuje u trkama, neke privatne kompanije sa Chevroletima su ostvarili velike uspehe. Međutim, trkački uspesi nisu mogli proći nezapaženi pa je Američki gigant počeo da razvija posebne motore za trkanje. Jedan od takvih motora je bio 283 cid sa 283 ks i našao se u prodaji 1957. godine. Iako nije bio jeftina opcija, kada se pogleda kompletan paket kupci su ipak dobivali više nego kod Forda i Chryslera. Chevrolet, Ford i Chrysler su napravili veliki korak tokom 1950ih godina u razvoju muscle cars, svako na svoj način, a uskoro će usledeti period kada su se kompanije takmičile ko će napraviti moćniji automobil.

[Polux]

2. deo:

Predstavljanje Chevroletovog small block V8 motora se pojavilo u pravo vreme kada su Amerikanci želeli moćne i jeftine automobile. Iako je Chevrolet već sredinom i krajem 1950ih godina imao automobile koji su imali muscle car formulu (moćan motor i jeftina cena), tržište je ipak moralo da prođe kroz neke promene pre nego što je prvi pravi muscle car predstavljen. Uspeh hot rod automobila na stazama nije mogao da prođe nezapaženo kod kompanija koje su primetile da ljudi uglavnom kupuju automobile koji pobeđuju. Odatle je i nastala teorija Pobedi u nedelju, prodaj u ponedeljak. To je značilo da ukoliko recimo Chevrolet pobedi Pontiac na stazi u nedelju, šanse su poprilično velike da će Chevrolet imati veću prodaju u ponedeljak. Chevrolet je prva Američka kompanija koja je imala moćniji motor 1957. godine koji je pritom bio jeftin, a godinu dana kasnije kompanija je otišla korak napred i predstavila novi 348 cid motor sa 315 ks. Pontiac, General Motors performance kompanija, nije sedela skrštenih ruku i iste godine su predstavili 421 cid motor koji će u narednih deset godina postati strah i trepet na stazama. Navedeni motor se ugrađivao u nekoliko modela koji su nosili Super Duty oznaku, a kupci su takođe bili u stanju da kupe običan Pontiac i da ga kasnije modifikuju sa Super Duty delovima. U suštini to je bila verzija samo za drag trkanje i Pontiac je prodavao ulične modele bez garancije. Chevroletov odgovor na uspeh Pontiaca je bio čuveni 409 cid motor sa 360 ks koji se pojavio u prodaji krajem 1961. godine. Automobil je postao apsolutni lider na drag trkanju pa je tako Don Nicholson osvojio 1961 NHRA titulu. Veliki uspeh na stazi doneo je odličnu prodaju Chevroletu slično kao i sa Pontiacom nekoliko godina ranije. Naredne godine snaga je povećana na 380 ks u osnovnoj i 409 ks u najjačoj verziji. Sledeći na redu je bio Chrysler čiji novi 361 cid je izvlačio 320 ks što je bilo u samom vrhu sa Chevroletom. Međutim, dok su Chevrolet i Pontiac imali manje automobile za trkanje Chryslerovi modeli kao što su Chrysler 300, Plymouth Fury i Dodge Polara su bili previše veliki i teški da bi ostvarili bolji rezultat na stazama. Kao odgovor su stigle dve verzije, Dodge Ramcharger i Plymouth Max Wedge koji su u najjačim verzijama imali 420 ks. Nakon dominacije Chevroleta 1960. godine i Pontiaca 1961. godine na red je stigao i Chrysler. Sve to vreme Ford je nemo posmatrao. Iako je kompanija pravila moderne V8 motore još od sredine 1950ih godina, Ford nikada nije imao imidz performance kompanije. Kao glavni krivac se spominje Rober McNamara, koji se pridružio Fordu 1946. godine, i u međuvremenu je postao menadzer. McNamara je verovao da automobili služe samo za prevoz i ne za trkanje i zato je podržavao ideje protiv auto trka. Zato su se verovatno mnogi obradovali kada je McNamara 1961. godine napustio Ford da bi radio za tadašnjeg Američkog predsednika John F. Kennedy. Odlazak NcNamare je značio da Ford može da počne da pravi performance automobile, ali konkurencija je imala prednost od šest godina. Ford je porizvodio veće V8 motore od 1958. godine kada je najveći motor bio 352 cid sa 300 ks, a naredne godine se pojavio i veliki 430 cid sa kojim je Ford pobedio prvu Daytona 500 trku. Nakon odlaska McNamare Ford je predstavio i 390 cid koji je prvo imao 401 ks, a kasnije i 405 ks. To je na papiru izgledala kao solidan broj, ali Fordov model Galaxie je u proseku bio oko 55 kilograma teži od konkurencije tako da Ford nije uspevao da zabeleži bolji rezultat na drag stazama. Veliki ulogu u razvoju navedenih automobila iz Chevroleta, Pontiaca, Chryslera i Ford je imao Bill France. France je 1948. godine osnovan NASCAR koji je preko noći postao najpopularniji Američki auto sport. Međutim, u početku su učestvovali samo privatni vozači dok kompanije nije želele da učestvuju kao timovi. To se brzo promenilo kada je situacija sa NASCAR postala slična onoj kao na drag stazama tj. automobili koji su pobeđivali su se i prodavali. Kompanije su, malo po malo, počele da ulažu novac i da razvijaju posebne modele samo za NASCAR. I kada je General Motors bio na vrhuncu auto sporta, kompanija je iznenada odlučila da 1963. godine zabrani svim kompanijama takmičenje u auto trkanju. Justice Department nikako nije želeo jednu kompaniju koja bi dominirala u prodaji, a smatrano je da ukoliko kompanija kontroliše 60% ili više tržišta da dominira. General Motors je u tom momentu kontrolisao 56% tržišta i veliki uspesi na stazama su samo povećavali prodaju. Chrysler, sa druge strane, nije imao navedeni problem jer je prodaja nastavila da pada. Međutim, stvari su se promenile kada je Juna 1, 1963. godine predstavljen čuveni 426 cid Hemi motor. Sa 425 ks ispod haube, Dodge Ramcharger je potpuno dominirao na drag stazama kao i u NASCAR gde je Richard Petty osvojio 1964. titulu. Zatim su usledila dva nova pravila koja su potpuno promenila proizvodnju automobila. Prvo pravilo je doneo NASCAR koji je odlučio da svi motoro koji se koriste u NASCAR takođe moraju da budu dostupni i za serijske modele u prodaji. Drugo pravilo je doneo NHRA koji je napravio novu F/X (Factory Experimental) klasu u kojoj su mogli da očestvuju samo serijski modeli. U tu klasu su spadali Chevrolet Impala Z11, Pontiac Super Duty, Ford Galaxie i Dodge Super Stock. Navedeni automobili su bili toliko retki da su samo najbolji vozači bili u stanju da ih priušte. Međutim, zbog novih pravila uskoro se na ulicama pojavili automobili identični onim koji su dominirali na stazama ...

[Polux]

3. deo:

Predstavljanje Chryslerovog 426 cid Hemi motora označio je kraj ere o razvijanju moćnih motora za drag trkanje. U svega 15 godina Amerikanci su stigli od 135 ks motora u Oldsmobile Rocket 88 do 500+ ks mašina. U fantaziji, da su motori nastavili sa sličnim razvojom danas bi imali oko 10,000 ks. U realnosti, pushrod V8 je izvukao svoj maksimum. Međutim, koliko god Amerikanci hteli snagu toliko su hteli i imidz. Amerikanci nisu hteli iste automobile koje su vozili njihovi roditelji već su hteli manje automobile za kojim bi se ljudi okretali na ulicama. Jedan od prvih mali automobila je bio AMC Rambler koji, iako nije imao V8 opciju, je imao nisku potrošnju. Dok je taj podatak i igrao neku ulogu u početku, gorivo u Americi je bilo toliko jeftino da kupci nisu brinuli o potrošnji. U vreme dok je još Robert McNamara radio za Ford, kompanije je proizvela jedan u nizu manjih automobila. Ford je tada bio poznat po Edsel katastrofi koji je opstao na tržištu svega tri godine i Ford je na njemu izgubio čak $400 miliona. Oktobra 8, 1959. godine Ford je predstavio model Falcon koji je u suštini bio manja verzija Fordovih većih automobila. Iako se pokazao kao veliki uspeh, Ford sa njim nije uspevao da privuče mlađe kupce najviše zbog slabog izbora jačih motora. Međutim, narednih godina Lee Iacocca je potpuno promenio imidz Ford. Sa druge strane, Chevrolet je 1960. godine predstavio model Corvair koji je bio nešto sasvim posebno. Ne samo što je Corvair bio najmanji Američki automobil već je imao motor nazad. Iako najmanji Američki model, Corvair je po dimenzijama bio jako sličan kao Evropska i Japanska konkurencija koja nikad nije predstavljala veliki procenat prodaje, ali je njihova prodaja za duplo skočila od 1958. do 1959. godine. Najpopularniji import, Volkswagen, je koristio istu tehnologiju kao i Corvair i 1960. godine Volkswagen je prodao skoro 160,000 vozila. Corvair se prodavao poprilično dobro prve godine (250,000 primeraka), ali je Falcon postao pravi hit i Ford je prodao skoro 500,000 primeraka prve godine (1960.). Uspeh Falcona nije prošao nezapažen kod Chevroleta i već sledeće godine je uradio istu stvar kao i Ford – predstavio je manju veziju svojih većih automobila, a ta verzija se zvala Chevy II. Najpopularniji model u Chevy II liniji je bio sportski Nova 400 sa I6 motorom 120 ks, a Chevrolet je prve godine prodao 325,000 primeraka. Chevrolet i Ford su znali da kupci žele više snage tako da su predstavili sportske verzije. Chevrolet je predstavio SS (Super Sport) verziju sa 195 ks dok je Ford odgovorio sa Futura Sport. Međutim, do 1964. godine obe kompanije su imale malo veće i sportske modele tako da je prodaja Chevy II i Falcona znatno pala. Posle početničkog uspeha sa Corvair i Chevy II, Chevrolet je želeo automobil koji bi se proslavio kako dizajnom tako i moćnim motorima. U to vreme General Motors je radio na novoj platformi na kojoj bi bili pravljeni Buick Special i Oldsmobile F85 i ona je izgledala perfektna za novi sportski model iz Chevroleta, za koga je odlučeno da će se zvati Chevelle. Avgusta 1963, Chevelle je i zvanično predstavljen, ali nije bio ono šta su kupci očekivali. U suštini Chevelle je bio manja verzija Chevroletovih većih automobila sa V8 motorom koji je poticao još iz 1955. godine. Najpopularnija sportska verzija, Malibu SS, je bila slična kao Nova SS, ali je od samog starta pružala velik izbor motora među kojima je najjači bio 327 cid sa 300 ks. Kao Chevrolet i Ford, i Plymouth je ponudio mali automobil 1960. godine koji se zvao Valiant. Iako mehanički dosta privačan model, Valint je dizajnerski bio primljen jako loše od strane kupaca. Izbor motora takođe nije oduševio tako da je najjača verzija bila 171 cid I6 sa 148 ks. Sledeće godine je predstavljen i njegov blizanac, Dodge Lancer, dok je snaga povećana na 195 ks, ali je Valiant i dalje imao samo I6 motor protiv konkurenata sa V8 motorima. Nažalost, Chrylser je čekao na sportsku verziju sve do 1964. godine kada je Barracuda verzija predstavljena. Iako se dizajnerski razlikovala samo po grilu, Barracuda je dolazila sa 273 cid motorom koji će kasnije postati jedan od Chryslerovih ključnih motora u Trans Am trkanju. Ni Pontiac nije sedeo skrštenih ruku i 1960. godine je predstavio model Tempest koji je urađen u zajedničkoj saradnji sa Buickom i Oldsmobilom. Pontiac nije želeo slične modele kao Chevrolet, Buick i Oldsmobile tako da je Tempest dolazio sa I4 motorom. Međutim, Tempest je od prvog dana bio osuđen na neuspeh najviše zbog neudobnosti. Za 1964. godinu Pontiac je planirao da zameni Tempest sa Pontiac verzijom od Chevrolet Chevelle. General Motorsov ban za učestvovanje u trkanju je najviše pogodio Pontiac koji je u prošlosti privlačio najviše kupaca zahvaljujući uspesima na stazama. Tada je na čelo Pontiaca došao John DeLorean koji će potpuno promeniti imidz Američkih modela. DeLorean je voleo da eksperimentiše sa motorima i tokom jednog od testova je ubacio veliki 389 cid u maleni Tempest. Rezultat je svima poznat jer se završio predstavljanjem prvog pravog muscle car, GTO (Gran Turismo Omologato). Razvoj GTO je bio jako jednostavan, a najteži deo bio odobrenje General Motorsa koji je zabranio motore veće od 350 cid (5.7L). Pontiac je ipak uspeo da nađe rupu u General Motors zakonu, a ona se odnosila da navedeno pravilo ne važi za opcije na već postojećim verzijama tako da se GTO pojavio u prodaji kao opcija na Tempestu. Sa 348 ks ispod haube i sa cenom koju je većina ljudi mogla platiti ($2,776) Pontiac je očekivao prve godine da proda 5,000 primeraka, ali je prodaja prešla sva očekivanja i prove godine je prodatko 32,400 modela. Oldsmobile nije dugo čekao na svog predstavnika u svetu muscle cars. Kompanija nije imala moćniji model još od 1949. godine i kupci Oldsmobile su bili uglavnom stariji ljudi. Oldsmobile je imao velike planove za model F85 koji se pokazao dosta loše i bio je među najlošijim prodavanim malim automobilima u Americi. Uspeh Pontiaca da napravi opcionu verziju na manjem modelu je dao krila Oldsmobilu i kompanija je 1964. godine predstavila 442 verziju na F85 koja je dobila ime po četiri brzine menjaču, četiri karburatora i dupli auspuh. U početku je bio dostupan samo 330 cid motor koji je razvijao 290 ks i iako je bio u rangu sa Malibu SS (300 ks) i dalje je poprilično zaostajao za GTO (348 ks). Sledeće godine General Motors je povećao zakon o veličini motora sa 350 cid na 400 cid što je prvi iskoristio Odlsmobile i predstavio 400 cid motor sa 345 ks u 442. Sada je prvi 4 u 442 označavao 400 cid motor jer je Oldsmobile ponudio i opcioni automatski menjač kao opciju na 442. Sledeći na redu je bio Chevrolet koji je pozajmio 327 cid motor sa 350 ks iz Corvette za Malibu SS. Međutim, Pontiac je već stekao slavu sa GTO tako da je Malibu SS igrao sporednu ulogu. Chevroletu je trebao moćan motor koji bi postavio nove standarde umesto da ih prati. U Februaru 1965. godine, Chevrolet je predstavio 396 cid verziju koja je izvlačila 375 ks i imala maksimalnu brzinu od 256 km/h. Sa cenom od $4,100 Chevrolet je napravio svega 201 primerka čime je 1965 Malibu SS 396 jedan od najređih muscle cars. Sve to vreme Buick se kocentrisao na veće automobile za starije ljude, ali uspeh Pontiaca, Chevroleta i Oldsmobila nije prošao nezapažen. Buickov ulazak u svet muscle cars je bio Gran Sport koji je predstavljao sportsku verziju modela Skylark. Sa 401 cid i 325 ks ispod haube, Gran Sport je bio jedan od od slabijih muscle cars iz General Motorsa, ali je ipak stekao određenu slabu na tržištu. Chrysler je takođe video priliku u svetu muscle cars jer je ipak ima najmoćniji motor, svemogući 426 cid Hemi sa 425 ks. Navedeni motor je apsolutno dominirao u NASCAR u 1964. sezoni sa 26 pobeda (14 kao Dodge i 12 kao Plymouth), ali je zbog NASCAR pravila Chrysler morao da napravi najmanje 500 primeraka za uličnu upotrebu. Hemi je bio toliko dominantan u NASCAR da se konkurencija više nije ni trudila tako da je Bill France, predsednik NASCAR, odlučio da banuje motor za 1965. sezonu sa razlogom da Hemi nije serijski motor. I nije bio iako je određeni broj motora napravljen za uličnu upotrbu (tačan broj nije poznat). Pored toga, svi motori su ugrađivani posebno od strane posebnih kompanija tako da NASCAR nije priznao Hemi kao Chryslerov serijski model. Međutim, odlaskom Chryslera Ford je počeo da dominira u NASCAR tako da je pobedio 48 od 55 trka u 1965. sezoni. Ali Chrysler se nije predavao i počeo je da nudi 426 cid Hemi kao opciju na nekoliko modela počev od 1966. godine. Jedan od modela koji je privlačio najviše pažnje je bio Dodge Charger sa dugačkim linijama i motorima koji su bili u samom vrhu sa GTO i Malibu SS. Charger je bio pravi muscle car sa velikim V8, počev od standardnog 383 cid pa sve do 426 Hemi koji je bio $1,105 opcija. Međutim, dok se Charger prodavao dosta dobro jako mal kupaca se opredelio za Hemi. Čak i oni koji su mogli da ga prište nisu želeli jer su smatrali da je ipak previše moćan za uličnu upotrebu. Godina 1964. je videla predstavljanje prvog pravog muscle car, a ubrzo se u celu priču umešao i Ford koji će napraviti potpuno novu klasu automobila ...

[Polux]

4. deo:

Iako Ford u samom startu nije imao automobil koji bi parirao vozilima kao što su Chevrolet Chevelle, Oldsmobile 442 i Pontiac GTO, to ne znači da je Američki gigant ignorisao tržište. Na žalost ostalih, Ford je u svojim redovima imao jednog od najboljih menadzera Američke auto industrije, a njegovo ime je Lido Lee Iacocca. Iacocca je razvija Falcon od prvog dana i ako je automobil u početku imao odličan start, u međuvremenu prodaja je počela da opada. Glavni rival Chevrolet je predstavio sportsku Monza verziju na modelu Corvar i iako je Falcon i dalje bio duplo bolje prodavan, prodaja Corvaira je nastavila da raste dok je prodaja Falcona počela da pada. Kada je Robert McNamara napustio Ford da bi radio za tadašnjeg Američkog predsednika John F. Kennedya, Iacocca je promovisan za podpredsednika Forda. Jedna od prvih stvari koje je Iacocca primetio je veliki rast prodaje Corvaira nakon što je Monza opcija predstavljena. Prvi pokušaj Forda je bila Futura opcija na Falconu. Slično kao i kod Monze, Futura je bila sportska verzija, ali nedostatak jačeg motora (Falcon je imao najjači motor veličine I6 sa 101 ks) je osetio i prodaja nije porasla kako se očekivalo. Sledeći pokušaj je bio Sprint verzija Falcona koja je imala V8 motor i preko noći stekla slavu ne zbog veličine motora već do podatka da je Ford konačno počeo da pravi mali i moćni automobil. Međutim, navedene 1962. godine Ford je shvatio koliko je u zaostatku jer su Chevrolet i Pontiac dominirali na NASCAR dok je Chrysler dominirao na drag stazama. Iacocca je uspeo da ubedi Henry Forda II, tadašnjeg predsednika Forda, da kompanija mora da učestvuje u auto sportu ako želi da bude u vrhu po prodaji i već naredne godine Ford je učestvovao u NASCAR i drag trkanju. Iacocca je takođe počeo da radi na malom sportskom automobilu sa dvoje vrata zasnovanom na Falcon platformi čija težina nije smela preći 2,500 lbs (1,125 kg) i čija cena nije smela preći $2,500. Međutim, menadzment Forda nije podržao ovu ideju koju je Iacocca predstavljao čak pet puta. Menadzment Forda se bojao na još jednu katastrofu kao što je Edsel i bili su sasvim zadovoljni u kojim brojevima se Falcon Futura Sprint prodavao, iako ti brojevi nisu bili veliki. Ford je na Edsel potrošio velik deo novca i nije želeo još jednu katastrofu, ali je Henry Ford II konačno popustio i obećao da će otpustiti ceo tim ako novi automobil ne bude uspeh. Na sreću Fordovih tima, novi automobil se fenomenalno prodavao i digao Forda u sam vrh. Automobil o kome pričamo je naravno Mustang, koji je predstavljen Aprila 17, 1964. godine. Na kraju prvog dana Ford je prodao 22,000 Mustanga, a na kraju prve godine proizcodnje čak 418,812, šta je i danas rekord ne samo kod Forda nego i u celoj auto industriji. U osnovnoj verziji Mustang je bio mehanički bio identičan kao Falcon, ali sa kratkim gepekom, dugačkom haubom i agresivnim dizajnom nije izgledao kao ekonomični auto u poređenju sa Falconom. Mustang je takođe imao tri V8 motora kao opcije, a snaga se kretala od 260 cid sa 164 ks do 289 cid sa 210 ks. Sa Mustangom, Ford je napravio potpuno novu kategoriju automobila koja se zvala pony. Sledeće godine Ford je predstavio još dva V8 motora, sa 225 ks i 271 ks, a kompletna auto industrija, uključujući i Fordovog predsednika Henry Forda II, se našla u čudu. Chevroletov odgovor je bio sličan onom iz 1961. godine, a to je predstavljanje sportske verzije Corvaira. Nova generacija Corvaira, predstavljena 1965. godine, je bila više sportska, a sada je kupac mogao da naruči I6 motor i u turbocharged verziji. Međutim, Chevrolet je znao da Corvair sam neće moći da se nosi sa Mustangom tako da je odlučio da napravi tim koji će razviti automobil specijalno namenjen kao konkurent Mustangu. Podpredsednik Chevroletovog dizajnerskog tima Bill Mitchell i glavni dizajner Irv Rybicki su želeli automobil koji će biti sličan kao Mustang, što znači da će deliti platformu sa već postojećim kompaktom (u ovom slučaju Chevy II) i da će imati kratak gepek i dugačku haubu. U početku General Motors je odbijao da proizvodi još jedan sportski automobil jer nisu verovali u uspeh Mustanga i smatrali su da je Corvair dovoljno dobar konkurent. Međutim, kada je Ford prodao preko 100,000 Mustanga u samo dva meseca iz Chevroleta su shvatili da moraju nešto da urade. Pošto bi Ford imao dve godine prednosti do momenta kada bi konkurent iz Chevroleta stigao, novi automobil, za koga je odlučeno da će se zvati Camaro, je morao da bude bolji u svakom pogledu od Mustanga da bi se prodavao bolje. U Martu 1966. godine, posle samo 18 meseci, publici je predstavljen Camaro. Mehanički, Camaro nije bio ništa novo jer je uglavnom koristio motore koji su već viđeni kod ostalih Chevroletovih modela, od 230 cid I6 sa 140 ks do 327 cid sa 275 ks. Nešto kasnije predstavljen je i najbolji SS (Super Sport) model sa 350 cid i 295 ks. U suštini publika je dobro primila novi model, mada je prodaja krenula ispod očekivanja. Novinari su tvrdili da Camaro nije ništa bolji od Mustanga kad se pojavio u prodaji, ali je Mustanga sada već bio u drugoj generaciji sa novim i agresivnijim dizajnom i što je još važnije – velikim 390 cid motorom kao opcijom. Iako je navedeni motor imao samo 25 ks više nego Chevroletov 350 cid (ukupno 320 ks), Mustang je imao dosta više obrtnog momenta što ga je činilo dosta zabavnijim za svakodnevnu vožnju. U 1967. godini Chevrolet je prodao 220,906 Camara što je dosta manje od 300,000 planiranih. Sa druge strane, Ford je prodao više nego duplo Mustanga i potvrdio da je i dalje lider u klasi. Nekoliko meseci kasnije, Camaro je dobio motor koji se mogao nositi sa Mustangovim 390 cid motorom, a u pitanju je 396 cid sa 325 ks, a za dodatnih $237 kupac je mogao dobiti i 375 ks verziju. Ako je Mustang bio lider u klasi, a Camaro nova zvezda, onda je Plymouth Barracuda bio u samom dnu. Iako je predstavljen dve sedmice pre Mustanga, Barracuda nikad nije mogla da se nosi sa Mustangom zbog slabog izbora motora. Najjači V8 motor je izvlačio 180 ks što je više bila klasa sa Falconom nego sa Mustangom. Sledeće 1965. godine Plymouth je pokušao da učini konkurenciju većom sa predstavljanjem Formula S verzije koja je imala bolju stabilnost, više standardne opreme i najvažnije jači motor, veličine 273 cid sa 235 ks. I dok je Barracuda sada mogla da se nosi sa Mustangom po snazi, dizajn je i dalje predstavljao problem. Nakon što je prodaja počela da pada narednih godina, Chrysler je odlučio da napravi boljeg konkurenta u pony klasi. U Novembru 1966. godine, Plymouth je predstavio novu generacije Barracude sa dosta izmenjenim dizajnom i novim 383 cid motor sa 280 ks. Za 1968. godinu je predstavljen i 340 cid sa 275 ks koji će u budućnosti igrati veliku ulogu za Chrysler u Trans Am trkanju. Sledeći na redu je bio Pontiac. Generalni menadzer Pontiaca John DeLorean je duže vreme želeo mali sportski dvosed, ali je General Motors uvek odbijao tu ideju. General Motors je na kraju popustio, ali nije želeo potpuno novi automobil već je ponudio DeLoreanu Camaro platformu. Prva stvar koju je DeLorean promenio je bila suspenzija. DeLorean takođe nije želeo dizajn isti kao kod Camara već se odlučio da pozajmi motore iz GTO, čiji največi motor je porastao na 400 cid do tada. Za model je odlučeno da će se zvati Firebird. Izbor motora se kretao od najmanjeg 230 cid I6 sa 165 ks pa sve do največeg 400 cid sa 325 ks. Pontiac se pojavio kasno u svetu pony cars, ali je pokazao da je naučio od tuđih grešaka. Prve godine je prodato 80,000 modela što je dosta dobra cifra za vozilo koje je izašlo u prodaju tek u Februaru. Pony kategorija se pokazala toliko značajna da je čak i American Motors odlučio da razvije svoj model. Prvi pokušaj je bio model Rambler sa 327 cid i 255 ks koji se zvao Rebel. Nažalost, iako je iz Chevrolet Corvette bio najbrži Američki auto nije se proslavio najviše zbog dizajna. Na proleće 1966. godine American Motors je konačno dao zeleno svetlo za automobil koji se pojavio u prodaji 1968. godine i zvao se Javelin. Zasnovan na Rambler American, Javelin se pojavio u prodaji Septembra, 1967. godine i dolazio je sa 343 cid motorom sa 280 ks. Da bi privukao mlađe kupce, American Motors je ponudio i sportsku verziju koja se zvala SST, a nešto kasnije je predstavljen i 390 cid motor. American Motors je takođe ponudio i velik broj opcija sa kojima je Javelin mogao uspešno da se nosi sa najboljim automobilima na stazi. Javelin je na kraju doneo profit, ali je American Motors verovatno očekivao veću prodaju od 56,462 primerka koliko je prodato prve godine. Pony automobili su bila poslednja promena pre nego što su na ulice izašli najmoćniji automobili koje je Detroit imao da ponudi ...

[Polux]

5. deo:

Chrysler je započeo rat sa moćnim uličnim motorima kada je predstavio Hemi kao opciju 1966. godine. Međutim, Chrysler je razvio Hemi samo za NASCAR i nikad nije ni očekivao veliku prodaju za uličnu verziju. Radi primera, 1966. godine Dodge je prodao samo 468 Chargera sa Hemi motorom što je činilo 1.2% od ukupne prodaje Chargera. Većina ljudi se opredelila za manji 383 cid sa 325 ks koji je bio $1,000 jeftiniji. 383 cid je bio dizajniran za gradsku vožnju i do 100 km/h je mogao da se nosi sa Hemijem, ali naravno od tog momenta pobednik je bio poznat. I dok se Chevrolet Chevelle SS, Pontiac GTO i Ford Mustang odlično prodavali, Chrysler je imao problema sa prodajom pa se nadao da će novi motor biti rešenje. Taj novi motor je bio čuveni 440 cid koji je ranije predstavljen u modelima Imperial i New Yorker. Razvijao je 375 ks, a pored njega Chrysler je predstavio još dva muscle cars, Dodge Coronet R/T i Plymouth GTX. Međutim, bez obzira što su bili kraljevi na ulicama prodaja je nastavila da pada. U prošlosti Chrysler se nadao da će moćni motori popuniti ne baš preterano lep dizajn, ali to se nije desilo. Sa druge strane, Ford je za 1968. godinu predstavio svoj prvi pravi muscle car koji se zvao Torino GT. Zasnovan na modelu Fairlane, Torino GT je trebao da predstavlja Fordov pokušaj da dominira u NASCAR što se pokazalo kao odličan uspeh. Vozač David Pearson za čuveni Holman Moody je pobedio 16 trka u 1968. sezoni i još 36 puta bio među pet najboljih. Ford je bio prezadovoljan jer je njegov 427 cid motor prekinuo dominaciju Hemija na stazama. U prošlosti Ford je imao uspeha ili u NASCAR ili na drag trkanju, ali nikad u oba. Dok je Thunderbolt dominirao na drag stazama, Fairlane i Galaxie nisu uspevali da pruže jači otpor Chryslerovim Hemijima u NASCAR. Thunderbolt je ugašen posle samo godinu dana jer je bio previše skup za proizvodnju, ali u NASCAR Ford je predstavio čuveni 427 cid Cammer motor koji je izvlačio čak 657 ks. Sa tolikom snagom, automobil nije mogao biti legalan za ulične uslove i Ford je odustao od masovne proizvodnje. Za 1968. godinu konkurencija je bila jača nego ikada posebno zato što je General Motors predstavio nove generacije Chevrolet Chevelle SS i Pontiac GTO. Njihovi blizanci, Buick Gran Sport i Oldsmobile 442, Oldsmobile je u pomoć poznao George Hursta, vlasnika Hurst Performance Products i već sledeće godine prvi Oldsmobile u Hurst verziji se pojavio u prodaji. Imao je ogromni 455 cid sa 390 ks i iako nije značajno popravio prodaju (svega 1,500 proizvedenih primeraka u dve godine) definitivno je promenio imidz kompanije. Chevrolet nije imao sličnih problema jer se Chevelle SS prodavao u velikim brojevima. Nedugo nakon predstavljanja 1968 Chevelle SS, Chevrolet je predstavio i novu generaciju Nova SS koja je mogla da se kupi i sa 375 ks opcijom. U roku od samo godinu dana prodaja Chevroletovih muscle cars je za duplo porasla. Sledeći na redu je bio Chrysler koji je predstavio novi dizajn svojih muscle cars za 1968. godinu. To se pokazalo kao odličan potez jer je prodaja Dodge Chargera skočila na 100,000 primeraka, a Plymouth Road Runnera na 45,000 vozila. Zadovoljan sa prodajom Road Runnera, Chrysler je odlučio da predstavi još jedan sličan automobil koji se zvao Dodge Super Bee koji nažalost nikad nije opravdao očekivanja niti se prodavao dobro kao Road Runner. Sledeće 1969. godine dizajn se malo promenio, ali je naveća vest bila predstavljanje Six Pack verzije od 440 cid motora koja je imala 390 ks. Mogla se naručiti sa svim Chryslerovim muscle cars, ali zbog visoke cene ($463) mali broj kupaca se odlučio za nju. Situaciju kod Forda se takođe popravljala. Krajem 1967. godine Ford je predstavio čuveni 428 cid Cobra Jet motor kao opciju na Mustangu i Torinu. Sa 335 ks jako mali broj ljudi se opredelio za nju najviše zbog visoke cene ($434). Za 1969. godinu Ford je predstavio dve specijalne verzije Mustanga koje su i dans jako skupe i cenjene. Boss 302 (302 cid sa 290 ks) je bio namenjen za Trans Am trkanje dok je Boss 429 (429 cid sa 375 ks) bio namenjen za NASCAR. Oba motora su delila mnogo delova sa čuvenim Fordovim automobilom GT40 koji je četiri godine za redom dominirao na LeMans 24 sata trkama. Sve vreme dok su Chrysler i Ford napredovali, General Motors je i dalje imao svoje pravilo po kome je dozvoljavao motore samo određene veličine. Ali to će se promeniti uskoro ...

[Staja]

 

[Polux]

6. deo:

Krajem 1960ih godina činilo se da jedino General Motors ne želi da serijski proizvodi veće motore. Dok su kupci Chryslera mogli dobiti 426 cid Hemi i kupci Forda mogli dobiti 428 cid Cobra Jet, ljubitelji Chevroleta su se morali zadovoljiti sa 396 cid. Chevrolet je imao 427 cid motor u dve verzije (390 ks i 425 ks), ali oni su bili toliko retki da danas vreme malo bogatstvo. Navedeni motor se uglavnom ugrađivao u trkačke automobile, a Chevrolet nije nudio garanciju za njih za uličnu upotrebu. Jedna od glavnih verzija 427 cid motora je bila Mark IV verzija koja je razvijala preko 500 ks i korištena je uglavnom za Can Am trkanje, mada je određeni broj motora ugrađivan u Camaro. Kao najpoznatija Chevroletova kompanija za modifikovanje vozila iz tog perioda se pokazala Central Office Production Order (COPO), a vlasnici Chevroleta su mogli preko COPO da naruče posebne trkačke delove. Prvi model sa COPO motorom je bio Camaro. Chevrolet je bio zadovoljan sa prodajom Camara, ali je Ford i dalje prodavao više Mustanga i Chevrolet se nadao da će Camaro u COPO verziji biti popularniji od Mustanga u Boss 429 verziji. Za ovo zadovoljstvo kupci su morali da izdvoje $4,160 preko cene osnovnog modela Camara, a ukupno je prodato 69 primeraka. Uspeh COPO je naterao pojedine Chevrolet dilere da počnu da razvijaju svoje specijalne modele, a jedan od njih je bio Don Yenko, vlasnik Yenko Chevroleta u Cannonsburg, Pennsylvania. U početku Yenko bi kupovao Camaro i menjao njegov 396 cid motor sa 427 cid, ali pošto se proces pokazao dosta skup Yenko je kontaktirao Chevroleta u nadi za saradnju i prozvodnju Yenko verzija Camara i Chevella. Yenko je obećao da će moći da proda 500 kopcija čime bi i on i Chevrolet napravili profit. Zadovoljan uspehom Oldsmobila sa Hurtsom, Chevrolet je pristao. Camaro i Chevelle Yenko su dolazili sa 427 cid motorom i 450 ks, a Yenko je kasnije predstavio u svoju verziju Nove sa 350 cid motorom iz Corvette. Uspeh Yenka naterao je i druge dilere da počnu sa sličnim poslom pa su se na ulicama ubrzo našle i Baldwin, Nickey, Berger, Fred Gibb i Dana verzije Chevroleta. Do 1970. godine svi su shvatili da muscle car era dolazi kraju. Government je počeo da obraća više pažnje na emision testove dok su osiguravajuće kompanije počele da podižu cene svojih usluga. Za 1970. godinu Chevrolet je povećao maksimalnu veličinu na 454 cid koji je razvijao 345 ks u pickupima, 360 ks u većim sedanima i čak 450 ks u muscle cars, ali zbog visoke cene (454 cid kao opcija je koštao $1,004) jako mal broj primeraka je napravljen. Najpoznatiji model sa 454 cid motorom je bio Chevelle SS i sa četvrtina milje (402 metra) vremenom od ispod 12 sekundi je bio jedan od najbržih muscle cars svog perioda. Sledeći na redu je bio Oldsmobile koji je ubacio identičan motor, ali sa 370 ks, u model 442, a nešto kasnije i Buick sa modelom GSX. I onda se pojavio Pontiac, koji pre nikad nije obraćao pažnju na Plymouth, ali nije mogao da igrnoriše uspeh modela Road Runner. Zato je Pontiac počeo da radi na specijalnoj jeftinom, ali i moćnom, verzijom GTO koji bi bio konkurent Road Runneru. Pontiac je planirao da ubaci 350 cid motor u navedeni GTO, ali John DeLorean nije hteo ni da čuje na tako nešto. DeLorean nije želeo manji motor od 400 cid u GTO. Rezultat je bio predstavljanje Judge, najmoćnije (370 ks) i najskuplje verzije GTO. Judge se pokazao kao uspeh nakon što je prve godine činio oko 10% od ukupne prodaje GTO. Chrysler, sa druge strane, je hteo pod hitno da se vrati u vrh NASCAR. Do kraja 1970ih Ford je preuzeo potpunu dominaciju u NASCAR sa modelima Ford Torino Talladega i Mercury Cyclone Spoiler. Prvi Chryslerov pokušaj je bio Dodge Charger 500 koji se uspešno nosio sa regularnim verzijama Torina i Cyclona, ali ne i sa Talladega i Spoiler. Sredinom 1969. godine Chrysler je predstavio Dodge Charger Daytona koja je imala duži prednji branik (za veće brzine) i veliki rep (za stabilnost) u poređenju sa regularnim Chargerom. Nedugo zatim i Plymouth je predstavio svoju verziju koja se zvala Superbird. Oba modela su se pokazali odlični na NASCAR stazama sa 38 pobeda u 48 trka u 1970. sezoni, ali je NASCAR takođe počeo ozboljno da razmatra njihovo učešće pošto su Daytona i Supebird učestvovali u nekim od najvećih NASCAR sudara. Kada se pojavio novi dizajn Chryslerovih muscle cars 1971. godine, Daytona i Superbird nisu bili među njima. Za 1970. godinu Chrysler je takođe predstavio novu generaciju Plymouth Barracude i njegov blizanac Dodge Challenger. Oba modela su imala iste motore kao i veći muscle cars, uključujući i Hemi, ali su se na stazi pokazali izuzetno loše i u Trans Am trkama nisu predstavljali ozbiljnijeg konkurenta. 1972. godine je postalo i zvanično jasno da je muscle car era završena kada je Chrysler izbacio Hemi iz proizvodnje, a njegovim putem su krenuli i ostali ...

[Polux]

7. (poslednji) deo:

Godina 1970. će ući u istoriju kao najbolja za muscle cars. Ali već od 1971. godine muscle cars su počeli da padaju. Government je zahtevao da automobili rade na slabijem gorivu kao i da prođu nove izduvne testove dok su osiguravajuće kompanije počele da podižu cene svojih usluga. Pre 1972. godine Američke kompanije su proveravali snagu svojih automobila koristeći SAE sistem, što znači da automobili nisu imali auspuh i delove za kontrolisanje gasova, što je dovodilo do netačnog broja konjske snage. Mnoge kompanije su namerno lagale o snazi automobila da bi kupci plaćali manje osiguranje ili da bi kvalifikovali automobil za određeno takmičenje. Od 1972. godine kompanije su ipak morale da promenu pravilo i to se odrazilo. Recimo 1971 Plymouth Cuda sa 340 cid motorom je imala 275 ks, dok sledeće godine identičan automobil sa identičnim motorom je imao 245 ks. U vreme kada internet i kablovska televizija nisu postojali, kupci su verovali dilerima i natpisima na kolima. Najgore se ipak desilo Oktobra 17, 1973. godine kada je OPEC objavio da neće da prodaje gorivo državama koje su podržale Izrael u ratu protiv Egipta, što je značilo Amerika i Zapadna Evropa. Cena goriva je skočila za četiri puta preko noći i iako je OPEC počeo opet da uvozi gorivo u Ameriku posle Marta 17, 1974. godine šteta na muscle cars je već bila velika. Do 1973. godine svima je bilo jasno da je muscle car era gotova. Chrysler je prestao da proizvodi Hemi dok je Chevroletov 454 cid bio samo senka od nekadašnjeg motora. Čuveni GTO je postao opcija ne LeMans modelu dok je veliki Mustang postao mali ekonomični automobil. Međutim, 1973. godine Pontiac je imao nesto što niko drugi nije imao, a to je moćni muscle car. Navedene godine Pontiac je još uvek nudio Firebird Trans sa 455 cid motorom i 290 ks koji je danas smatran za poslednji originalni muscle car. 455 cid je ostao u proizvodnji i naredne godine, ali zbog visokih cena goriva Pontiac je uspeo da proda samo 943 primerka. I krajem 1970ih Pontiac je igrao glavnu ulogu u svetu muscle cars koji su samo postali senka nekadašnjih modela. Ali čak i 1978 Firebird Trans Am je imao 400 cid motor sa 220 ks što se smatralo odlično za svoje vreme pre nego što ga je zamenio problematični 301 cid turbo. Ostale kompanije su pokušavale da privuku pažnju kupaca sa poznatim imenima kao što su Road Runner, 442 i Cobra na ekonomičnim automobilima. Oldsmobile je imao nekoliko dobrih godina krajem 1970ih. Kompanija je počela da ponovo sarađuje sa legendrnim Hurst i model Cutlass je postao najprodavaniji u Americi. Model koji je privukao najviše pažnje nije bio automobil nego pickup, a reč je o Dodge Lil Red Express koji se prodavao od 1979. do 1980. godine. Sa auspuhom kao na kamionima i 225 ks ispod haube mogao da je uradi četvrtinu milje (402 metra) za ispod 15 sekundi što je bilo u rangu tadašnjeg Trans Am. Stvari su polako krenule na bolje početnom 1980ih. Buick je eksperimentisao sa turbo motorima još početkom 1960ih, ali je prvi model sa turbo motorom pojavio tek 1978. godine. Imao je 175 ks iz V6 motora što je ista cifra koju su drugi proizvođači nudili iz velikih V8 motora. Kasnije je predstavljen i model Grand National koji je dobio ime po najjačoj NASCAR seriji, a ubrzo i GNX verzija koja je imala 275 ks. Iako poprilično skup ($29,900), GNX se proslavio preko noći i svi modeli su danas skupi i jako cenjeni. I Ford je početkom 1980ih počeo da eksperimentiše turbo motore, a rezultat je bio Mustang SVO koji je imao 2.3L turbo sa 175 ks, a kasnije i 205 ks. Međutim, zbog visoke cene nikad nije bio popularan među kupcima, a i pored velike snage i dalje je imao samo I4 motorom. Do kraja 1980ih Ford je ponudio i turbo verziju Thunderbirda kao i Mustang sa 5.0L motorom i 225 ks koji se pokazao jako popularan. General Motors je 1993. godine predstavio nove generacije Chevrolet Camara i Pontiac Firebirda koji su imali 5.7L motor i 275 ks tako da se nada brzo vratila da muscle cars mogu biti kao nekada. Pontiac je čak ponudio i Firehawk SLP verziju od Firebirda sa 350 ks, ali je na tržištu opstala samo godinu dana zbog visoke cene od čak $40,000. Sa druge strane Mustang je nudio samo 4.6L motor sa 215 ks, ali ga ni to nije sprečilo da proda duplo više vozila od Camara i troduplo više vozila od Firebirda. Mustang je kasnije dobio povećanje snage na 305 ks na modelu SVT Cobra, ali su i Camaro i Firebird dobili 5.7L motor iz Corvette sa 320 ks. Nažalost, Camaro i Firebird su nestali sa tržišta posle 2002. godine da bi se General Motors kocentrisao na tržište većih pickupa i SUV vozila koji su se pokazali dosta popularni. Mustang je i dalje tu i može se reći da je jači neko ikad. Za 2007. godinu uspostavljena je saradnja sa legendarnim Carroll Shelby koji je predstavio pet svojih verzija Mustanga, od 325 ks Shelby GT preko 500 ks Shelby GT500 do 725 ks Shelby GT500KR. Mustang nije jedini legendarni automobil na putevima Amerike. Za 2004. godinu Pontiac je pokušao da oživi GTO tako što je uvozio Australijski Holden Monaro, ali čak i sa 350 ks (kasnije 400 ks) i pristojnom cenom (oko $30,000) nije se proslavio. Automobil se prodavao dosta sporo i već sredinom 2004. godine dileri su nudili 30% popusta na njih. Dodge je takođe oživio legendarni Charger za 2006. godinu mada danas ima dvoje vrata više nego u prošlosti. U R/T verziji Charger razvija 340 ks dok u SRT8 verziji razvija impresivnih 425 ks što ga svrštva u klasu po brzini i snazi sa legendarnim 426 cid Hemi. Za one koji ipak žele verziju sa dvoje vrata Dodge sprema povratak Challengera za 2009. godinu. Challenger če biti urađen u retro stilu i deliće platformu i motore sa Chargerom. General Motors takođe planira da ponudi Chevrolet Camaro 2009. godine sa motorom od 505 ks iz Corvette.
Tokom svoje istorije muscle cars su dolazili i odlazili, ali želja Amerikanaca za njihovim postojanjem nikada nije prestala. Zato je očekivati da će muscle cars uvek postojati bez obzira da li ih proizvodili General Motors, Ford, Chrysler ili neko četvrti.

[Polux]

Jos malo teorije, pre pojedinacnih modela

Jedna od najpopularnijih fenomena americkog automobilizma su cuveni Muscle Cars! Rec je o klasi vozila koja je promenila svet i gledanje na automobil kao na prevozno sredstvo i koja je obicnim ljudima za obicnu cenu pruzala automobile sa performansama super sportskih modela tog doba! Bas zbog toga period od 1964 godine je obelezen tim sjajnim masinama a njihova popularnost sa godinama nije nestajala, naprotiv! Osim toga, legenda koju su muscle cars stvorili zivi i danas a poslednjih godina mogu se primetiti znaci "new muscle" mode!

Objasnjenje:

Tokom šetdesetih i malog dela sedamdesetih godina prošlog veka, proizvođači iz Detroita, iskoristili su američku glad za performansama i predstavili klasu besmrtnih automobila koji su bili stvoreni ne samo da prevezu putnike iz tačke A u tačku B, nego da to urade brzo i da izgledaju dobro.
Priča počinje još ranih pedesetih godina kada se zapaža masovna dorada, prilično dosadnih, standardnih modela. Tako tjunirana vozila, korišćena su uglavnom za ilegalne dreg-trke ( trke na 400 m, trke ubrzanja ). U praksi je to bilo uglavnom opasno jurenje od semafora do semafora. Sve do 1957 godine, proizvođači nisu obraćali pažnju na ovo tržište i te godine Chrysler stvara modernu mitologiju sa modelom 300 C, u ono vreme najjačim američki seriskim automobilom.


Važna stvar oko ovog modela je i Hemi motor od 331 k.i ( 5,4 l.) koji je razvijao 350 KS a laganom preradom, snaga se mogla povećati i na 600? 700? konja?! Hemi motori su tipično američka izmišljotina i predstavljaju motore sa hemisferičnim ( poluloptastim ) komorama u glavi agregata. Time se dobija mnogo veća snaga i obrtni momenat nego kod klasičnih motora ali se malo smanjuje vek upotrebe. Ovi agragati se mogu smatrati jednim od zaštitnih znakova Muscle Cars ere. Ipak, zbog visoke cene, Chrysler 300 C nije bio dostupan širem krugu ljudi, a danas predstavlja vrednu klasiku. Početkom šezdesetih predstavljena su i dva izuzetna sportska automobila, Chevrolet Corvette Stingray
 


i Shelby Cobra,



koji su samo rasplamsali strast za brzinom ali nikako za šire tržište. Ideja da se ponudi izuzetno performansan automobil a po prihvatljivoj ceni za šroke narodne mase, dovela je Pontiac do predstavljanja prvog pravog muscle automobila, modela GTO , 1964 godine.



Na ovom prvencu se jasno vide i osnove razmišljanja po kojima su svi kasniji muscle automobili razvijani, a to su jeftina velikoseriska mehanika, dopadljiva kupe ili kabrio karoserija, mnogo interesantne dodatne opreme i mnogo ili što više konja. Ovakve automobile Amerika je oduševljeno dočekala, stvorivši im večan nadimak Muscle Cars ( muscle = mišić, nabildovani automobili ) i potpuno novu urbanu sub - kulturu koja ih je pratila. Tokom najjače popularnosti nije postojao semafor u zemlji ispod kog nisu bili tragovi spaljenih guma. Sa druge strane, moraju se spomenuti i negativni aspekti ovih vozila. Prvo, zbog jeftine mehanike, zadnje osovine su uvek bile klasične, krute, što nije moglo dobro da utiče na stabilnost. Osim toga, rani modeli su često imali doboš kočnice a tek kasnije i diskove i to samo na prednjoj osvini. Bezbednost je bila na minimumu jer neki modeli nisu imali čak ni sigurnosne pojaseve. Sve to u kombinaciji sa najčešće mladim, neiskusnim vozačem, rezultovalo je mnogim nesrećama.
Bez obzira na sve, Amerika je tonula u oktansko ludilo i ulične trke su postala najvažnija stvar. Iako su muscle automobili, zbog velike snage i zapremine bili neverovatni potrošači, 5 centi za galon benzina je bila prihvatljiva cena. Ako bi jedna godina mogla da perfektno opiše muscle pokret to bi sigurno bila 1970, jer nikada pre ili posle nije toliko automobila bilo u ponudi ali se tad vide i prvi preteći znaci. Naime, već sledeće godine restriktivni zakoni o emisiji štetnih gasova pogadjaju ovo tržište, osiguravajuće kompanije podižu premije za osiguranje, naftna kriza je na pomolu a prodaja popušta. Sledećih par godina ovi modeli bivaju ugašeni od strane svojih kompanija, i nestaju kao dinosaurusi, jer bi nekada snažne, ponosne mašine kojima je opljačkana snaga i izgled uništen sigurnosnim dodacima, delovale više nego tužno. Ipak, neki od njih preživljavaju, kao Pontiac Firebird ali nikada više neće sijati takvim sjajem. Godine koje su sledile donele su još pokoji muscle automobil, ipak neuporediv sa predhodnicima, a primer modernog muscle razmišljanja, bio bi sigurno Dodge Viper, Ford Mustang ili Chrysler 300 C Hemi i Dodge Charger u najboljoj tradiciji predaka iz svoje kuće. Ovaj tema je zamišljena i kao predstavljanje primeraka ove klase koji i danas, za neke, prestavljaju ideal brzine i snage.

Danas su Muscle Cars veoma jeftina i interesantna klasika. Cene se kreću od 5.000 za manje poznate modele do 25-30.000 evra za prepoznatljive vrednosti. Zbog konvencionalne tehnike, kvalitet se podrazumeva, a zbog velikih zapremina i nehumana potrošnja. Ali osećaj koji ovi automobili pružaju ne može se dovoljno platiti, pogotovo kada se doživi 420 konjskih snaga koje tako ubrzavaju automobil da je prednji kraj u vazduhu, dok plavi plamen izlazi iz auspuha. Putnici su izbezumljeni, a trag paljenja guma je dugačak sto metara...

[Sundjer Bob Kockalone]

Sjajno!

[Polux]

Mustang Shelby GT 350

Verovatno da je Mustang Shelby GT 350 najbolji Mustang svih vremena, ali je i sigurno da je GT 500 KR najatraktivniji, najjaci, najredji, najrasipniji, najagresivniji - redak dragulj cija cena, pogotovu u kabriolet verziji, danas dostize cenu najcenjenijih evropskih klasika. Shelby nije bio zadovoljan kako je GT 350 svake godine dobijao na tezini (te time imao slabije perfomanse i vozne karakterisitike). Prema Shelby-jevim recima GT 350 iz `67 nije mogao prineti u voznji modelu iz `65. Krajnje je vreme bilo da se nesto ucini...
Normalno, po dobrom starom americkom receptu pocelo se od motora - vecem pre svega - stavljen je novi motor od 428 kubnih incha, umesto 289 iz GT 350. Motor (Cobra Jet GT) je vukao korene od trkackog Cobre LeMans V8 projekta koji je pobedjivao po Evropi. Normalno, za ulicnu upotrebu temperament mu je ublazen i imao je jedan kubni inch vise od trkackog agregata. Motor je imao hidraulicno podizanje ventila, 2 mamutska Holley 600 cetvorogrla karburatora.
Ogoljene karoserije su isporucivane u Shelby radionicu u LA, gde su sklapani, a dosta delova je bilo od fiberglasa ne bi li se ustedelo na tezini. Najimpozantnija je bila hauba, sa dva velika usisnika za vazduh. Automobil je savrsen primer dizajna muscle car u najboljem smislu te reci, a na njemu nije bilo nijedne oznake da se radi o Fordu - svuda su bili Shelby natpisi i prelepi znak kobre na poklopcu od rezervoara. Auto je bio serijski opremljen rol barom i ojacanjem u vratima. Svojom cenom odskocio je od ostalih muscle car i priblizio se Corvette Sting Ray.
Samo 933 kupea i 318 kabrioleta je napravljeno i toga cini izuzetno vrednim.
$5043 (1968)
Menjac: 4-Speed Manual
Motor: Cobra Jet V8
Zapremina: 7014 cc
Snaga: 335 bhp @ 5600 rpm
Obrtni moment: 440 lb-ft @ 3400 rpm
Redline: 6100 rpm
0-60 mph: 6.5 sec
0-100 mph: 15.1 sec
400m: 14.8 sec @ 95 mph
Top Speed: 132 mph

[Polux]

Mustang Shelby GT500 Super Snake

[Reignman]

 
evo stariji junior i ja gledamo
ima vecinu ovih u hotwheels izdanju

[Pablo]

Sve je dobro moj kultinze dok nema ovaj auto



Procitah da posle 20.000 krece da se samounistava 

[Polux]

evo stariji junior i ja gledamo
ima vecinu ovih u hotwheels izdanju

Ako ti nekad preteknu ti hotwheels-i matchbox-i i ostali, slobodno mi se javi, jer sam kolekcionar istih 

[Reignman]

a ne, sta mislis zasto ima hotwheels

@pablo
Francuz - odlican auto, jos ga moja momchad reklamira u prekaljenoj reklami 

[Staja]

Video pre dva dana u Subotici Mustanga kabrio na putu za BUDAPEST... eh živote lutalico

[mladenko]

jel ima zainteresovanih za Hot-Rods ? imam ja malo slicica da zabiberim salatu.... ako ima zainteresovanih...

[Polux]

Trpaj sve, samo daj neki naslov.
Ako te ne mrzi (a mrzi te  ) napisi istoriju hot roda, ili bar sta je hot rod u osnovi.

[mladenko]

ehej.. polako.. ja samo imam slike, nemam vremena da kucam romane kao ti ! (by the way, svaka cast za ove tekstove !). kad budem imao vremena cu da bacim neki redak, zanovetak...

[Polux]

Ford Mustang





Mustang je simbol pravog kompaktnog sportskog automobila, ali pre svega simbol Amerike. Od predstavljanja 1964. godine ovaj model prodan je u čak 8 miliona primeraka. Mustangova harizma jednostavno je neopisiva.

Svi znaju za Mustang. U Americi verojatno svi, a u ostatku sveta verojatno svi stariji od 20 godina. Fordov model ima takvu harizmu i toliko obožavatelja kakvom se retko koji automobil može pohvaliti. Neverovatan broj od čak 8 miliona proizvedenih primeraka u 39 godina postojanja dovoljno govori o popularnosti Wild Horse-a. Ne zaboravimo, reč je o sportskom modelu, a ne o komercijalnom vozilu prodanom u 8 miliona primeraka. Fantastičan rezultat i u svakom slučaju zaslužen.

Sredinom 60-ih godina Ford je poslovao uspešno. Njihovi su modeli izuzetno dobro prodavani u svim kategorijama, no nedostajao im je pravi sportski model. 1964. godine na salonu automobila u New Yorku Ford predstavlja studijski model Mustang sa 101 KS baziran na modelu Falcon. Automobil je bio relativno malen, no atraktivan sportski dizajn privlačio je poput magneta. Izdužen poklopac motora i dva okrugla fara između kojih je blistao veliki simbol konja u punom trku bili su pun pogodak. Danas je taj konj jedan od najpoznatijih simbola u svetu automobila. Za serijsku proizvodnju Ford povećava snagu na 120 KS dobijenu iz 6 cilindarskog motora od 3.3 litre. Automobil je imao trobrzinski manualni mjenjač i dovoljno mesta za četiri osobe. No ono što je Mustanga činilo toliko jedinstvenim bila je mogućnost nadogradnje i opremanja modela po želji kupca. Komponente preuzimane s Falcon modela garantovale su jeftinu produkciju pa je originalni Mustang koštao samo 2386$. U ogromnom popisu dodatne opreme, između ostaloga, bili su klima uređaj te tri različita V8 motora. Uz to, za prave sportske “freakove” Ford je nudio poseban, sada već legendaran model iza čijeg je tuninga stajao poznati Carol Shelby - Shelby GT 350. Isti je koštao 4547$. Ovi super-sportski Mustang modeli razvijali su između 300 i 360 KS nudeći izvanredne performanse – od 0 do 100 km/h za 6.5 s i 216 km/h najveće brzine! Danas ti isti modeli dostižu cenu veću od 100 000$, a dobro očuvani primjerci s 6 ili 8 cilindričnim motorima vrijede između 40 000 i 50 000$.

Mustang je 1964. godine na američkom kontinentu bio prava senzacija. Najbolje će to dočarati ovaj podatak. Već prvog dana kako su se Mustang modeli našli u prodajnim salonima Ford je primio 22 000 narudžbi. U Fordu su bili zatečeni. Niko se nije nadao ovakvom uspehu.Preko 4 miliona ljudi posetilo je Fordove salone u sedam dana nakon predstavljanja! Kada se pročulo kako Mustang pruža i vrhunsku zabavu u vožnji Amerika je jednostavno poludela. U manje od dve godine Ford je proizveo čak milion Mustang modela.

1964


1965


1966


1967


1968


1969


1970


1971


1972


1973


1974


1975


1976


1977


1978



Mustang BOSS



BOSS 302
.......verovatno najbolji americki drumski trkac iz sezdesetih. Pored svih kvaliteta imao je i odlicnu stabilnost u krivinama i skrivenih 400 KS!




BOSS 429
BOSS 429 najjaci, najludji, najskuplji, najredji i najpodcenjeniji mustang svih vremena.


Ford je hteo da homologuje Mustang za NASCAR i zbog toga je stvorio seriju sa 429 semi-hemi motorom ogromne snage (spminje se 600 KS - najcesce). NASCAR je odbio da dozvoli Mustanga jer su pony cars nisu imali pravo da se takmice, pa se trkao model Torino ali je serija Boss 429 ostala u ponudi. Automobil je bio neverovatan ali je imao jednu manu. Naime, taj semi hemi V8 je bio visokoturazni agregat pogodan za NASCAR ovale ali na ulici ili drag stazi nije dolazio u potpunosti do izrazaja pa je u "real life" uslovima bio brz kao Mach I 428 Mustang koji je bio duplo jeftiniji. Tokom dve godine proizvodnje (69/70) napravljeno je tek oko 1000 komada.

[Polux]

Da bi se lakse pratio tekst, evo nekih izraza i skracenica sa svojim znacenjem:



ci engine
Recimo 396 ci je cubic inch. 1 kubni inch = 16.38706 ‘kubnih centimetara (kubika).
396 = 6489.277 kubika
426 HEMI = 6980.889 kubika (deklarisana snaga mu je bila 427 KS, mada je isao preko 500)
440 Magnum = 7210.308 kubika 370 KS (dodge)

SS i RS
Super Sport i Rally Sport. RS je bila samo Camaro verzija i drugi je automobili nisu koristili. Razlika izmedju SS i RS je je bio nivo opreme ukljucujuci i motor.

“R code, K code, C code …”
Sta kod Mustanga znaci R code, K code, C code ... ako ima jos takvih oznaka?
Kod za motor, odnosno oznaka u VIN broju koja je oznacavala koji je motor ubacen
R Code je 428 SCJ
K Code je 289 HiP
C Code 289 2V
S Code je 390
T je za 200 cid I6,

C, A i K sa 289 cid (ali su svi imali razlicitu snagu).

Mach 1
Mach 1 je model Ford Mustanga koji se proizvodio od 1969 do 1979. Napravljen je kao konkurencija Camaro-u i Firebird-u. Popularni motori koje je koristio
•  302ci Windsor- Short deck
•  Ford Boss 351 engine
•  351 Cleveland
•  351ci Windsor- tall deck
•  428 CJ
•  429 SCJ/CJ

Mach iz naziva znači = mah – brzina prostiranja zvuka, u fazonu toliko je brz 



Fastback
A fastback is a car body style characterised by a continuous slope from the roof to the base of the decklid. Fastbacks can be two-door coupes or two- or four-door sedans.
Unlike the hatchback, a fastback car has a fixed rear window and typically a trunk that is separated by a bulkhead from the passenger cabin.
Picture illustrating a fastback rear on a Ford Mustang



“6 pack”
Sta znaci "6 pack"?
Recimo: Hemi cuda 440 6 pack?
Six pack su 3 dvogrla karburatora odnosno 3 puta po dva bbl
dva rade stalno dok se treci ukljucuje kad se predje 3000 obrtaja ( odprilike )
2 barell ( barell je bure u bukvalnom prevodu ) a mi za to kazemo grlo



Chevrolet Small-Block engine
Chevrolet's small-block V8 is a famous automobile engine. Nicknamed "mouse motor" for its compact dimensions compared to other V8 engines of the time, production began in 1955 with the 265 in³ (4.3 L) engine used to power the Corvette. The displacement changed over the years, eventually reaching 400 in³ (6.6 L), but none caught on like the 350 in³ (5.7 L) small-block. This engine is still in production today at General Motors Toluca Mexico plant (primarily for the GM over-the-counter Goodwrench powerplants), but is no longer offered in current model year vehicles since the year 2004. Its production numbers were impressive, with more than 90,000,000 built.
From 1955-74, the small-block engine was known as the "Turbo-Fire V8".
The small-block was on the Ward's 10 Best Engines of the 20th Century list



MOPAR
MOPAR je skracenica od MOtor PARts, tako se zvala ( i jos uvek se zove ) Chryslerova firma koja je prodavala delove za sve Chrysler marke ( Chrysler, Dodge, Plymouth, De Soto, kasnije i Jeep ) i skracenica je usla u recnik kao termin koji oznacava sve modele tih kuca. Tako da se cesto moze cuti da neko kaze da voli MOPAR automobile, sto znaci da voli sve iz Chryslerove kuhinje

"Racing stripes"
Sta tacno znace one dve uzduzne linije na automobilima i ko je to uveo prvi?

To se zove "racing stripes" i poznato je od 50 tih godina. Automobili su poceli tako da se farbaju prvo u Americi a potom i u celom svetu a znacenje tih "pruga" je da je auto namenjen trkama. Tokom godina, ovakav nacin je postao sinoniman za muscle cars a postoji mnogo kombinacija, a najpoznatija je royal blue auto i bele strafte (Shelby style)

[Polux]

HEMI 426

HEMI motori su odavno poznati u industriji ali ih je Chrysler najvise koristio, patentirao i doveo do savrsenstva. Radi se o agregatima sa polu - loptrastom ( hemisfericnom ) komorom za sagorevanje u glavi agregata. Naime, kada je ta komora poluloptastog oblika ( vidi sliku ) sagorevanje je bolje,gasovi i fluidi bolje cirkulisu a dobija je mnogo veca snaga motora. Problem postoji u polozaju ventila koji su zbog oblika komora postavljeni jako koso ( jos su ukoseniji u praxi nego sto je pokazano na slici ) i sistem koji ih pokrece je dugo bio nepouzdan i trazio je cesta stelovanja. Zbog toga je Hemi nekad dolazio na los glas ali kad god bi se merile njegove performanse i snaga, ostali klasicni motori su bili daleko iza...

Prvi Hemi motor je predstavljen 1954 i imao je 331 cid V8 ( 5,4 litre ) i 180 KS. Ugradjivao se u Chrysler C 300 i bio je za ono vreme zakon!Drugi je bio 356 cid V8 ( 5,7 l ) i 240 KS predstavljen 1956.Treci je bio 392 cid V8 ( 6,8 ) i preko 300 KS koji se pojavio 1957. Pocetkom sezdesetih, Hemi se povlaci iz ponude a 1964 se ponovo pojavljuje sa zapreminom od 7 litara ( 426 cid ) i taj motor nastaje od bloka 426 Wedge agregata sa Hemi glavama.

Od 1964 do 1971 pocinje i najslavnije vreme Hemija jer je tad bio ubedljivo najjaci serijski agregat na svetu. Deklarisana snaga mu je uvek bila 427 KS ali je realno imao preko 500 KS! Mogao se dobiti kao najjaca opcija svih Dodge i Plymouth muscle kupea i sportskih modela a tokom tih godina je i "vladao" na NASCAR trkama. 1970 godine ga malo modernizuju i ubacuju mu hidraulicne podizace ventila sto povecava trajnost i Hemiji koji su napravljeni tokom 70 - 71 godine su najbolji. Posle toga, zbog naftne krize, ekologije i sigurnosti ga povlace sa trzista...

Renesansa Hemija pocinje 2003 godine kad je ponudjen kao opcija na Dodge Ram - 1500 pik - up a prvi moderni Hemiji su se pojavljivali na koncept automobilima jos 1998 i 1999 godine. Uz pomoc elektronike, modernih materijala, novi Hemi je jedan od najboljih benzinskih motora danasnjice. Ima 5,7 litara ( 345 KS ) i SRT - 8 verzija, 6,1 litar i 425 KS!
Hemi motori mogu i ne moraju da imaju dve svecice po cilindru ( twin spark sistem ), to se koristi samo kada se zeli dobiti najbolje moguce sagorevanje i iskoriscenost gasova pa se prvo pali jedna pa druga svecica. kod Hemija to ima smisla, zbog toga sto u poluloptastoj komori ima vise gasova nego kod obicnog motora pa ima potrebe za dvostepenim paljenjem ipak, nije se dobro pokazalo u praxi i veoma je skupo resenje....Inace, Hemi motori ne traju krace od odbicnih samo traze pazljivije odrzavanje zbog bregastih...

Sto bi amerikanci rekli :
"There is no replecment for disaplecment" - nema zamene za zapremninu....i potpuno su u pravu   
"Street" HEMI 426 (7 litara, 4bbl - karburatora i oko 520 KS). Najludji, najjaci i najbolji
americki muscle motor!





Zvuk HEMI motora na 1971 Plymouth 'Cuda-i

[Polux]

Cadillac El Dorado

Po legendi, El Dorado je mitska zemlja neviđenog bogatstva skrivena u bespućima Južne Amerike a priča o ovom području naterala je bezbrojne istraživače da zarone u dubinu prašume i započnu poduhvat posle kog se samo mali broj vratio živ i to, naravno, praznih ruku. Znajući to, postavlja se pitanje, da li postoji bolje ime za seriju Cadillac ? Оvih vrhunskih kupea i kabrioleta koji još od ranih pedesetih godina prošlog veka predstavljaju "obećanu zemlju" na automobilskoj planeti?
Ime Eldorado u nomenkalaturi Cadillaca postoji još od 1953 i u početku je predstavljalo najviši i najluksuzniji nivo opreme, da bi 1955 postalo oznaka za poseban model. Tokom istorije, pod ovim imenom, prozivedene su, u svakom pogledu, superiorne mašine i iz tog niza se nesumnjivo izdvaja model iz 1959. godine, kao ultimativna ilustracija jednog vremena, jedne industrije i jednog razmišljanja koje je danas veoma interesantno.












Tih ( 50 ih i 60 ih ) godina, američka auto industrija je bila poznata po tome da su svi proizvođači koji su držali do sebe, izbacivali nove modele svake nove automobilske sezone. To konkretno znači da se mehanika i enterijer jednog automobila nije drastično menjao po 5-6 godina ali je svake godine, karoserija bila nova i drugačijeg ( ponekad, totalno drugačijeg ) izgleda. U praksi je takav tempo, koji je danas nezamisliv, bio veoma interesantan i šarolik i omogućavao je brzu evoluciju dizajna i veliku slobodu kreiranja, imajući u vidu, da ako se publici ne dopadne izgled karoserije, već sledeće godine greška može biti ispravljena. Sa druge strane, današnjim poznavaocima je maksimalno otežan posao zbog mnoštva "lica" koje treba zapamtiti i prepoznati. Doduše, događalo se da uspele kreacije, na tržištu provedu i po 2-3 godine sa minimalnim promenama.
U takvim okolnostima, 1958. godine, počelo je stvaranje nove serije Cadillaca. Dizajneri su želeli potpuno nov izgled jer su modeli za `57 i `58 godinu suviše podsećali na jeftinije primerke drugih fabrika. Stoga je u pomoć pozvan svemoćni Harley Earl, čuveni stilski guru GM-a. Svojim uticajem stvorio je nezaboravan oblik, nesumnjivi vrhunac dizajna američih automobila pedesetih godina sa svim elementima tog stila, kontraverzne kulturne vrednosti ali definitivne gracioznosti, grandioznosti i specijalne lepote.
Serija modela za 1959. godinu predstavljena je pred sam kraj 1958. Izuzetna samouverenost Cadillaca se videla i po tome što su u startu predstavljeno čak 12 modela, odnosno sve varijante limuzina, kupea i kabrioleta. Pored potpuno novog dizajna koji je na prepad osvojio tadašnju javnost, nova linija modela je posedovala neka tehnička rešenja i opremu koja je predstavljala sam vrh automobilske tehnike onog vremena a koja i danas izaziva poštovanje. Na vrhu ponude nalazio se model Eldorado, kao kupe i kabriolet i specijalna verzija nazvana Eldorado Biaritz koja je posedovala još više luksuza. Upravo ovi modeli su najinteresntniji primerci koji u automobilskoj istoriji predstavljaju zenit, tipično američke mode hromiranih krila koja se posle ovih primeraka gasi i ustupa mesto smirenijem i elegantnijem dizajnerskom izrazu.
Javnost je bila fascinirana novim Cadillacovim modelima, pogotovo novim Eldoradom. Za početak, sama pojava automobila sa bogato hromiranom "diamond" prednjom maskom, novim panoramskim prednjim staklom i "krilima" visokim čak 97 santimetara ( najvišim u istoriji ), koja su se završavala "rocket ship" zadnjim svetlima, nikog nije ostavljala ravnodušnim. Ništa manje facninantna nisu bila ni tehnička rešenja primenjena na ovim automobilima. Naime, svi Eldorado modeli su imali, kao standardnu opremu, vazdušno ogibljenje, sedišta, prozore, krov ( kod kabrio verzija ) i brave na struju, servo kočnice i volan, Hydra-Matic, četvorostepeni automatik menjač, radio i farove za maglu. Jedine opcije koje su kupcima bile dostupne su "Autronic Eye", optički podešivač farova i er kondišn. Cena ovog, u ono vreme, najluksuznijeg seriskog kupe/kabrioleta na svetu je bila visokih 7401$ ( osnovna cena ), ubedljivo iznad konkurencije.
Ispod haube novi Cadillac je bio podjednako raskošan. Kao i svi modeli te sezone i Eldorado je imao takozvani "Q" motor, odnosno V8 od 390 k.i. ( 6,4l. ) koji je u ovom modelu razvijao 345 KS, dvadeset više od ostale "braće", zahvaljujući tri dvogrla Rochester karburatora. Porošnja, uzevši u obzir karakteristike nije bila strašna i iznosila je 17-18 l. na 100 pređenih kilometara, kombinovane vožnje i to ako je vozač opušten. U slučaju da su karburatori loše podešni a vozač agresivan, jednostavno, nije postojao dovoljno velik rezervoar.
Imajući u vidu kapitalne dimenzije automobila, odnosno dužinu od preko 5,5 metara ( reč je o karoseriji sa dvoje vrata ), širinu od nešto preko 2 metra i težinu od 2,6 tona, performanse nisu bile loše. Za sprint od 0 do 100 je bilo potrebno 10 sekundi a maksimalna brzina je bila oko 200 km/h, u ono vreme fantastični rezultati. Doduše, malo koji vlasnik se usudio da je dostigne jer su se o kočenju brinula četiri doboša koji jednostavno nisu dorasli težini i snazi ovog automobila. Međutim, tek u vožnji se primećivala prava vrednost Eldorada. Neverovatan komfor i udobnost kožnih sedišta i potpuno odsustvo potresa bez obzira na podlogu i danas fascinira. Ipak, vozač je imao određenih problema zbog velikih mrtvih uglova ( krila koja su onemogućavala potpun pogled u nazad ) ili donje ivice panoramskog stakla koja je smetala prilikom izlaska iz vozila, ali to nije uticalo na popularnost. Kao svi prošli i potonji modeli i ovaj Eldorado je napravljen za lagano krstarenje ili duge prave puteve a prilikom oštre vožnje, naginjanje ogromne karoserije, škripanje guma i proklizavanje, trebalo je shvatiti kao upozorenje.
Svi modeli Cadillaca su odlično prihvaćeni na tržištu dok je proizvodnja Eldorado verzija bila utrostručena. Da bi izašli u susret kupcima ovog prestižnog automobila, još pet novih boja karoserije ( na postojećih 15 ) i dve nove boje enterijera su postale dostupne.
Obzirom na glamuroznost kojim je Cadillac Eldorado od prednjih farova pa do vrhova "krila", odisao, ne treba da čudi što je bio omiljeni automobil svetskog jet-seta. Čak i u evropskim "patriciskim" krugovima, nenaviknutim na američka preterivanja, ovaj model je bio simbol prestiža. Među poznatim ličnostima koje su posedovale Eldorado, nalaze se Frenk Sinatra, Marilyln Monroe, Jerry Lewis i druge, uglavnom holivudske zvezde. Često se može čuti da je to bio omiljeni automobil Elvisa Presleya, ali kralj R `n` R ? a je tu celu godinu proveo u vojsci, pa je tako malo verovatno da je uživao u čarima novog `59 Eldorada.
U svakom slučaju, već krajem 1959, predstavljaju se modeli za narednu sezonu koji imaju samo blago modifikovanu prednju masku i nešto manja krila bez "rocket ship" zadnjih svetala. Osim toga, za tu sezonu Eldorado ostaje bez vazdušnog ogibljenja koje se pokazalo kao nepouzdano i još nekih tehničkih dodataka. Tržište na novu seriju reaguje samo osrednje a `59 godište počinje da se prepoznaje kao vrhunac svih Eldorado modela sa zadnjom vučom.
Zahvaljujući masovnosti američke auto industrije, ukupan broj proizvedenih primeraka je preko 16 000 komada a od toga 10 000 predstavljaju Eldorado kabrioleti, 1020 komada Eldorado biaritz kabrio, dok ostalo otpada na kupe verzije. Danas se procenjuje da je preživelo oko 25 % produkcije, što je relativno malo imajući u vidu izuzetan kvalitet izrade, najviše zbog brzog tempa izbacivanja novih modela pa su stariji automobili brzo napuštani.
Iako se očekivalo da ovaj model ostane samo momenat u istoriji Cadillaca, nesumnjiva izuzetnost i ponovna popularnost tog stila, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina,vratila je `59 Eldorado u centar interesovanja. Osim toga, ovaj model je često korišćen u mnogim filmovima, spotovim i reklamama, pa je tako globalno prepoznatljiv. Međutim, pojava ovog modela je često korišćena kao ilustracija kiča i preterivanja, koje američkom automobilskom izrazu, kao delu sub kulture, nikad nije bilo strano. Ruku na srce, ovaj model i ima predispozicije, da bude tako kategorisan, pogotovo ako je ofarban u rozu ili neku drugu pastelnu boju koje su pedesetih bile izuzetno popularne. Pošto su najeksponiraniji primerci bili baš ružičasti, u slengu se stvorio izraz "Pink Cadillac", koji označava neukus i primitivu u automobilskom a i drugim oblicima i odnosi se baš na ovaj auto. Ipak, ovaj status je nezaslužen jer je reč o jednom definitivno lepom i estetski vrednom i interesantnom automobilu koji bio i čest prevoz mnogih državnika a baš u crnoj ili nekim konzervativnijim bojama, ` izgleda vrlo elegantno. Zbog mnogo "lica" koja ima, ovaj model se može lako zamisliti kako juri prema nekoj "rock a billy" žurci ili kako parkiran stoji ispred čuvenog "Birdland" jazz kluba, gde je svirao Miles Davis i nijedna od tih mu uloga nije strana.
Više od četrdeset godina kasnije, `59 Eldorado je i dalje izuzetna mašina. Što zbog svih glasina i priča koje ga okružuju, što zbog dizajna i snage i reputacije. Bez obzira da li volite ovakve automobile, morate ih poštovati jer, znajući sve navedeno, ovaj model ima nesumnjivu auru besmrtnosti i istaknuto mesto u automobilskoj istoriji.













Pink Cadillac




Dimenzije jednog Cadillac-a 

[lordnex]

[Foldingo]

RIP

Imao je veze sa nekim od mojih omiljenih automobila: Ford Mustang i Dodge Viper. To sam tek danas saznao.

[Polux]

[lordnex]

http://vesti.mojauto.rs/Istrazujemo/421852/Ford-Mustang-sledece-godine-prvi-put-na-evropskom-trzistu

[Reignman]

Poluxe ne znam da li si imao prilike da gledas:

[brm]

ja ovo ne bih terao ni u gta

[Ferrari]

1969 Plymouth Roadrunner 426 HEMI






Performance:
426 Hemi w/425 hp: 0-60 in 5.3 sec, 1/4 mile in 13.55 sec @ 105

Još par slika:
http://www.celebritycars.com/detail-1969-plymouth-roadrunner-hemi-used-11941315.html